Kada sam prvi put kročio u Istanbul, znao sam da jedan spomenik moram videti pre svih ostalih – Aju Sofiju. Ceo život sam slušao priče o njenoj veličanstvenosti, o tome kako je bila i crkva, i džamija, i muzej, i ponovo džamija; o tome da je preživela carstva, potrese, ratove i promene koje bi uništile mnoge građevine.
Ali ništa me zapravo nije pripremilo za trenutak kada sam prvi put stao pred njene crvene zidove i ogromne kupole koje se uzdižu iznad starog dela Istanbula.
Ovaj tekst je moj lični doživljaj Ajа Sofije na putovanju u Istanbul – ali i vodič za sve radoznale koji žele da razumeju kako je ovaj spomenik postao jedan od najznačajnijih u istoriji čovečanstva.
Prvi pogled – susret s građevinom koja ne pripada jednom veku
Stajao sam ispred Aje Sofije u ranim jutarnjim satima. Nebo je bilo mutno, a svetlost se lomila na njenim zidovima koji izgledaju kao da nose tragove svakog veka kroz koji je prošla.
U tom trenutku shvatio sam da se ne nalazim ispred obične građevine, već ispred istorije koja diše. Aja Sofija ne izgleda kao da je građena – izgleda kao da je rasla, kao da je svaki od njenih slojeva deo neke velike priče koju tek treba da ispriča.
Ljudi oko mene su fotografisali, razgovarali, a ja sam samo posmatrao taj prizor koji je bio istovremeno masivan i nežan. Nigde nisam osetio takav spoj moći i svetlosti.
Ulazak – tihi korak kroz vremensku kapiju
Kada sam ušao unutra, osetio sam gotovo fizički dodir istorije. Visina centralne kupole me je hipnotisala. Toliko puta sam je video na slikama i u knjigama, ali tek iznutra shvatiš njenu neverovatnu proporciju.
Vizantijski graditelji su pre više od 1.400 godina stvorili nešto što je i danas arhitektonsko čudo.
Mramorni pod je uglačan do neprepoznatljivosti, od koraka miliona vernika, putnika, careva, sultana i radoznalaca poput mene. Aja Sofija vas, čim zakoračite u nju, natera da usporite. Kao da vas podseća da ste gost u hramu vremena.
Kroz vekove – kratka istorija koju sam osetio na sopstvenoj koži
Nisam istorijski stručnjak, ali šetajući kroz Aju Sofiju, svaki ugao mi je govorio o njenoj prošlosti. Nigde drugde nisam osetio takav spoj epoha koje se ne sukobljavaju, već žive zajedno.
Vizantijski period – hram nad hramovima
Aja Sofija je izgrađena 537. godine po naređenju cara Justinijana. Dok sam posmatrao mozaike prekrivenih zlatom, nisam mogao da zamislim veličinu tog poduhvata. Justinijan je, prema legendi, kada je građevina završena, uzviknuo: „Solomone, nadmašio sam te!“
I gledajući oko sebe, pomislio sam – možda je zaista i imao pravo. Nijedna crkva koju sam video nije ostavila takav utisak monumentalnosti.
Mozaici su posebno fascinantni. Neki od njih su oštećeni, neki delimično sačuvani, ali u njihovom sjaju i detaljima možete videti umetničku strast i duhovnost Vizantije. Kada sam se zagledao u lik Hrista Pantokratora, imao sam osećaj da je vreme stalo.
Otomanski period – transformacija, a ne brisanje
Posle 1453. godine, kada je Istanbul postao deo Otomanskog carstva, Aja Sofija je postala džamija. I upravo tu leži njena posebnost: umesto da unište sve što je vizantijsko, sultani su odlučili da očuvaju veći deo unutrašnje lepote.
Dodati su minareti, mihrab, minber i kaligrafski okrugli medaljoni sa imenima Alaha, Muhameda i prvih halifa. Ovi medaljoni su toliko veliki da izgleda kao da lebde u prostoru, a mene je posebno impresionirala činjenica da su osmišljeni da se harmonizuju sa mozaicima iz hrišćanskog perioda.
Dok sam posmatrao taj spoj Hrista i islamske kaligrafije, osetio sam mir koji se ređe sreće u svetu koji obično rado briše tragove prošlosti.
Moderno doba – muzej, pa ponovo džamija
Aja Sofija je u 20. veku postala muzej, što joj je omogućilo da se otvore slojevi istorije koji su dugo bili skriveni. Upravo tada su mnogi mozaici restaurirani. Danas je ponovo džamija, ali ostaje otvorena posetiocima iz celog sveta. Iako su neki elementi delimično prekriveni tokom molitvenih sati, i dalje se može videti većina onoga što je čini jedinstvenom.
Za mene, činjenica da je kroz sve te promene ostala živa i celovita predstavlja najveće čudo.
Šetnja galerijama – pogled koji menja perspektivu
Jedan od najlepših trenutaka tokom moje posete bio je trenutak kada sam se popeo na galerije. Spiralne rampe, izlizane od koraka starih više vekova, vodile su me na viši nivo gde se otkriva potpuno drugačiji pogled na prostor.
Odatle kupola izgleda bliža, a panoramski pogled na centralni deo Aje Sofije čini da shvatite njenu složenost. Posebno me fascinirao mozaik Deizis iz 13. veka – Hristos u sredini, sa Bogorodicom i Jovanom Krstiteljem sa strane. Gledajući njegove detalje, imao sam osećaj kao da posmatram sliku koja je preživela sve što se u ovom gradu ikada desilo.
Zvukovi Aje Sofije – tišina koja govori
Nisam znao da prostor može imati zvuk – ili bolje rečeno, odsustvo zvuka – sve dok nisam ušao u Aju Sofiju. Iako je puna posetilaca, unutra vlada čudna, duboka tišina. Čak i žagor ljudi zvuči prigušeno. To nije tišina praznine; to je tišina poštovanja.
Kada je muezin pozvao na molitvu, glas se odbijao o zidove sa mekoćom koja je delovala gotovo nestvarno. U tom trenutku osetio sam kako se spajaju vekovi, kako se istorija pretvara u živo iskustvo.
Simbolika – zašto Aja Sofija nadilazi religiju i carstva
Iako sam došao kao turista, otišao sam kao neko ko je naučio lekciju o trajanju. Aja Sofija me je podsetila da istorija nije linearna. Ona je spirala. Promene se dešavaju, ali tragovi ostaju.
U njoj sam osetio:
- snagu Vizantije,
- dušu Otomanskog carstva,
- kulturu savremenog Istanbula,
- i dah miliona života koji su prošli kroz njene kapije.
Zato kažem da Aja Sofija ne pripada jednom narodu, jednoj religiji ili jednoj epohi. Ona pripada svima koji veruju u moć umetnosti, duhovnosti i ljudskog stvaralaštva.
Praktični vodič za posetioce – šta bih voleo da sam znao pre dolaska
1. Dođite rano ujutru
Najveće gužve počinju već nešto pre podneva. Moja najlepša poseta bila je u 8 ujutru, kada je svetlost nežna, a prostor gotovo prazan.
2. Obucite se prikladno
Pošto je Aja Sofija ponovo džamija, muškarci i žene treba da se obuku skromno. Žene treba da pokriju kosu tokom ulaska (marame se mogu iznajmiti ispred ulaza).
3. Izdvojte bar dva sata
Brza poseta je greh. Aja Sofija zahteva vreme – da biste je videli, ali i da biste je osetili.
4. Ne zaboravite galerije
Mnogi se umore i ne popnu se na gornji nivo, ali to je deo koji pruža najlepši pogled.
5. Ne žurite sa fotografijama
Prvi put kada sam ušao, dva minuta nisam ni pomislio na kameru. Taj trenutak bilo je nešto što sam želeo da zapamtim očima, a ne objektivom.
Zašto je Aja Sofija za mene bila više od turističke atrakcije
Dok sam izlazio, još jednom sam se okrenuo ka ogromnoj kupoli. Osetio sam neku vrstu zahvalnosti. Aja Sofija nije samo istorijska lekcija – ona je emocija. Naučila me je da sve što ljudi grade, ukoliko je stvoreno sa strašću i verom, može trajati dugo nakon što njih više nema.
To je mesto gde se spajaju religije, kulture i vekovi, ali je i mesto gde se svaki posetilac spaja sa sopstvenim pitanjima i mislima. Možda je baš zato Aja Sofija jedna od najposebnijih građevina na svetu.
Da li bih se vratio? Sto puta, jer svaki povratak je novo otkriće
Siguran sam da ću se vratiti u Istanbul, a još sigurniji da ću ponovo doći u Aju Sofiju.
To nije građevina koju vidite jednom i zaokružite kao „obavljeno“. To je živi muzej ljudske istorije, jedna ogromna knjiga od kamena i svetlosti.
I znam da će me prilikom svake sledeće posete naučiti nečemu novom.
