Od svih mesta u Istanbulu, nekako sam najviše iščekivala da vidim Plavu džamiju. Ne znam zašto. Možda zbog fotografija koje sam viđala, možda zbog toga što se nalazi preko puta Aja Sofije, pa mi je delovala kao njena „sestrinska suprotnost“.
Ipak, ono što nisam očekivala – jeste mir koji me zatekao čim sam kročila unutra.
Zgrada koja izgleda kao molitva
Zove se Plava džamija, ali njeno pravo ime je Sultan Ahmedova džamija. Sagrađena je početkom 17. veka, kao svojevrsni odgovor osmanskih sultana na Aja Sofiju – da bude jednako veličanstvena, ali više okrenuta islamu, duhovnosti i redu.
Kada sam ušla, nisam mogla da odvojim pogled od plavo-sivih pločica koje prekrivaju unutrašnjost, po kojima je džamija i dobila nadimak. Pločice iz Iznik radionice – ručno rađene, svaka unikatna, složene u geometrijsku harmoniju.
Unutra nije tišina – ali je tiho, u smislu da te prostor poziva da zaćutiš. I to je ono što me najviše dirnulo. Osetila sam da sam gost ne samo u građevini, već i u nečijoj molitvi.
Kako izgleda poseta
Ulaz u džamiju je besplatan, ali postoji pravilo: u vreme molitve ne možeš ući kao turista – što mi je potpuno u redu. Došla sam ujutru, pre gužve, i ušla bez čekanja.
Žene moraju da pokriju kosu, a svi izuvamo obuću. Na ulazu postoje plastične kese za cipele – i to mi je bio trenutak kad sam stvarno osetila da ulazim u svet koji funkcioniše drugačije.
Unutra nema klupa, nema stalaka za telefone – samo debeli tepisi, stubovi, prozori i ljudi koji stoje, sede, mole se ili gledaju u tavanicu. Osećaj mira je gotovo fizički.
Ono što ne piše u vodičima
- Šest minareta: Plava džamija je bila prva džamija u Turskoj sa šest minareta – što je u to vreme izazvalo i kontroverze. Danas, to je njen zaštitni znak.
- Detalji plafona: Ako staneš ispod centralne kupole i gledaš nagore, shvatiš koliko je sve precizno, simetrično i pažljivo. Kao da je ceo prostor jedno savršeno ponavljanje rečenice – „mir je lepota“.
- Golubovi napolju: Deluje kao sitnica, ali prizor golubova koji se okupljaju ispred ulaza, na sunčanim mermernim pločama, stvara gotovo filmsku sliku.
Za kraj…
Mogla sam samo da sedim i gledam. Bez fotografisanja, bez telefona, bez objašnjavanja. Samo da budem u tom prostoru, koji je istovremeno i veličanstven i intiman.
Ako planiraš da posetiš Istanbul – ne idi samo da bi je precrtao sa liste. Ostani dovoljno dugo da je osetiš. Jer Plava džamija se ne gleda. Ona se upija.
🕌 Dolmabahče palata – ogledalo carstva u zalasku
Iako sam Istanbul zamišljala kao haotičan, topao, mirisan, istorijski grad – Dolmabahče palata me je potpuno iznenadila. Delovala je kao da ne pripada tom Istanbulu – previše evropska, previše tiha, previše „francuska“. Ali kada sam je bolje upoznala, shvatila sam – baš to je poenta. Ona je zapis o kraju jedne epohe.
Prvi utisak – zlato, mermer, tišina
Nalazi se na samoj obali Bosfora. Prilaz je širok, sve je nekako uređeno, strogo, sačuvano. Kad sam stala ispred kapije, prvo što sam pomislila bilo je: „Vau. Ovo nije sultanova kuća, ovo je sultanov Versaj.“
I zaista, Dolmabahče je građena da impresionira Evropu. Nema orijentalnih lukova, ni kupola – već sve podseća na Luvr, Bečku operu, palate u Sankt Peterburgu. Unutra – kristalni lusteri iz Francuske, stepenice od alabastera, zlatne ukrase svuda.
Ali najjači utisak ostavlja tišina. Iako je ogromna, ima nešto vrlo lično u toj tišini. Kao da zna da je svedok kraja carstva, ali to nosi dostojanstveno.
Šta sam naučila dok sam šetala kroz palatu
- Ovo je bila prva palata u Istanbulu s električnom rasvetom i tekućom vodom. Sultan Abdulmecid je želeo moderno, „evropsko“ dvorce, i doveo strane arhitekte da to i naprave.
- Najveći kristalni luster u Turskoj visi u centralnoj sali – poklon kraljice Viktorije. Čini mi se da mi je trebalo pet minuta da ga uopšte pogledam celog.
- Ataturk je umro baš ovde, 1938. godine – i sat u toj sobi i dalje pokazuje 9:05, trenutak njegove smrti.
Nije mesto za žurbu
Turisti često protrče kroz Dolmabahče – i iskreno, žao mi je što to rade. Jer ovde treba stati. Pogledati plafon. Osetiti koliko je sve veličanstveno, ali i pomalo tužno. Jer ova palata je poslednji veliki uzdah Osmanskog carstva, pre nego što se pretvorilo u republiku.
Posle svega…
Sedela sam na klupi ispred palate, gledala Bosfor i razmišljala – koliko svetova stane u jedan grad? Jer putovanje u Istanbul ti nudi sve – džamije, palate, more, bazare, mostove. Ali Dolmabahče ti ponudi tihu eleganciju. I to ti nekako ostane u grudima.
